7may2021 Jelovički Ponor (Stara planina)

Kada sam u maju 2020. prolazio iznad Jelovičkog Ponora, vraćajući se sa vrha Tupanac ka Rosomaču, propustio sam priliku da posetim ovo prelepo mesto. Sada mi je želja bila da do njega dođem iz drugog pravca, iz sela Jelovice. U tome su mi pomogli kum Marjan i kolega Bojan.

U Jelovici smo posle vožnje koja je trajala duže od sat vremena. Put za Visok je na pojedinim deonicama veoma loš, a kroz Rsovce najblaže rečeno katastrofalan. Trudimo se da nam to ne pokvari raspoloženje zbog polaska na novu relaciju i lepog vremena. Kod proširenja pored Crkve Svete Trojice prelazimo most na prilično velikoj Jelovičkoj reci i prolazimo kroz uske seoske sokake:

Cilj nam je da dol u kome se nalazi Malo Jelovičko vrelo obiđemo s leve strane. Zadatak nije nimalo jednostavan jer je teren veoma strm. Već na samom početku relacije pravimo česte i kratke pauze. Snaga se crpi iz prelepog pogleda na selo i njegovu okolinu:

Nema nikakve staze i putanju biramo sami. S leve strane, preko puta druge doline, uzbrdo vodi put koji selo povezuje sa pašnjacima na Ponoru. Naša ideja je da napravimo kružnu stazu i da cilju priđemo s druge strane ove doline, a da se u povratku u selo spustimo pomenutim putem. Da li je odluka bila dobra, procenićete sami na kraju članka.

Kako god, nakon dostizanja određene visine skrećemo desno. Sve je lepši pogled na dolinu Jelovičke reke, a sada možemo da vidimo i izletište Vrelo, venac planine Vidlič iznad Visočke Ržane i Rosomački vrh (1250 m):

Sada su nam sa obe strane duboke doline. Moramo da se krećemo uz planinsku kosu koja vodi između njih i ima pomalo neobično ime - Vilštir. U jednom momentu izbijamo na neki put i odlučujemo da ga pratimo:

Na oko 1250 m visine napuštamo šumski pojas i krećemo se uz staroplaninske suvate. Desna dolina ostaje za nama, a iza nje možemo da vidimo pomenuti Rosomački vrh sa antenom repetitora, Igin vrtop (1276 m) i u zaleđu Guvnište, najvišu tačku Vidliča (1413 m). U povratku sa vrha Tupanac, na srpsko-bugarskoj granici, Milana i mene je put do Rosomača vodio upravo između Iginog vrtopa i Rosomačkog vrha. Ono po čemu ću ja pamtiti ovo mesto je fantastičan pogled na Vitošu i Rilu u Bugarskoj. Vidljivost je bila odlična, ali zbog daljine i mogućnosti opreme bilo ih je teško uslikati.

S leve strane se pojavljuje druga dolina, a pošto već možemo da vidimo njen vrh tj. završetak, znamo da krajnje odredište više nije daleko:

Nailazimo na imanje ograđeno belim trakama i u vidokrugu nam se pojavljuje Mali Tupanac (1602 m). Iza njega se nalazi granični vrh Tupanac (1673 m).

Posle bezmalo dva sata hoda tročlana grupa stiže do južnog oboda Jelovičkog Ponora. Od centra sela smo prešli oko 3 km. Rastojanje nije veliko, ali treba uzeti u obzir da smo savladali oko 580 m visinske razlike, od čega najviše u prvom delu relacije. Jelovički Ponor se nalazi na nadmorskoj visini od oko 1370 m. Svega nekoliko stotina metara iznad njega prolazi put koji koriste planinari, drvari, lovci, berači lekovitog bilja, meštani Jelovice i Rosomača.

Već na prvi pogled mesto neodoljivo podseća na krašku uvalu Ponor koja se nalazi iznad Dojkinaca na nešto većoj nadmorskoj visini. Za razliku od Dojkinačkog, Jelovički Ponor je manjih dimenzija i plići, ali se, slično njemu, i ovde nalaze rupe u kojima ponire voda:

Najveću rupu obilazimo sa svih strana. Mesto je izuzetno lepo i interesantno. Potočić, koji dolazi sa severne strane uvale, a nastaje spajanjem nekoliko manjih, nakon samo nekoliko stotina metara svog toka nestaje u otvoru u zemlji. Kada se sneg naglo topi, kao što je bio slučaj u prethodnom periodu, ili nakon jačih kišnih padavina, aktiviraju se i rupe u neposrednoj blizini ove glavne.

Ovde pravimo dužu pauzu pred povratak, uživajući u miru i cvrkutu ptica:

Fenomenalno mesto! Jedino je šteta što na njemu nema stoke. Pretpostavljam da će se uskoro i ovde pojaviti usamljena stada ovaca i krda krava.

U povratku krećemo drugim putem, koji bi trebalo da nas odvede pravo do sela. Na drugom kraju uvale primećujemo još jedno mesto gde ponire manja količina vode. Nisam pronašao podatak u zavičajnoj literaturi gde se ova voda ponovo javlja. Možda na najbližem Malom Jelovičkom vrelu?

Međutim, put se ubrzo gubi u travi. To je dokaz da se njime sve ređe prolazi. Sada idemo suprotnom, severnom stranom doline koja se spušta ka Jelovici. Uživamo u pogledu na Kopren (1963 m), Mali Kopren (1935 m) i Stražnu čuku (1772 m). Ispred sebe možemo da vidimo Banderu i Bodin vrh (1476 i 1484 m). Tamo se nalazi čuveni Dojkinački Ponor. U daljini su Belan i Suva planina:

Tek u drugom delu smo izašli na put koji je vodio ka selu. Spust je veoma strm i treba biti oprezan na teškom i kamenitom terenu:

Posle 65 minuta od polaska sa Jelovičkog Ponora, bili smo u centru Jelovice i osvežavali se hladnom vodom sa česme. Uzimajući u obzir da je drugi deo denice u povratku bio skoro identično strm kao ona iznad Malog Jelovičkog vrela u odlasku, možda je naš izbor putanje na početku relacije bio i dobar. U svakom slučaju, videli smo dva načina dolaska do Jelovičkog Ponora, a ja sam pokušao da vam ih na najbolji mogući način predstavim.

Trajanje relacije: oko 6h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: odlična relacija do jednog prelepog mesta na kome Jelovičani po tradiciji napasaju svoju stoku, a koja može da posluži kao najkraća veza sa putem koji vodi na vrh Tupanac; fantastični pejzaži i pogled na okolinu

Rizici: bilo koji pravac da izaberete, od moguća dva, očekujte jak i neprijatan uspon u početnom delu iznad Jelovice; ukoliko koristite pravac koji smo mi izabrali za odlazak, može biti problema sa snalaženjem jer nema nikakvih markacija

Komentari

Novi komentar