19jul2020 Iz kanjona Temštice do farme u mestu Sadinje

Milan i ja smo nameravali da nedeljno prepodne provedemo u potrazi za jednim mestom izuzetne lepote. Nalazi se praktično u ,,predvorju'' Stare planine i predstavlja moju dugogodišnju želju. Znao sam da ćemo tamo sresti jednog interesantnog čoveka, pravog modernog ,,Robinzona'', ali nisam mogao ni da pomislim da će poseta njegovom ,,carstvu'' na nas ostaviti tako jak utisak.

Za početak relacije smo izabrali Bukovački do, oko 1.5 km uzvodno od Temačkog manastira Svetog Đorđa. Izbor se pokazao pravim, a naša akcija je već u svom startu dobila elemente avanture. Nismo odoleli da ne posetimo glavnu atrakciju ovog mesta i njegov poznati vodopad:

Na mestu gde se potok iz Bukovačkog dola uliva u Temšticu, kod Kačakove pojate, potražili smo najbolje mesto za prelaz reke:

Kasnije, u povratku, Milan i ja smo došli do saznanja da smo malo dalje uzvodno imali viseći most za prelazak Temštice, čak i obeleženo mesto na početku strme deonice koja vodi do skretanja za HE ,,Temac''. Međutim, za to nismo znali. Jednostavno, puno puta smo ovde prolazili automobilom, ka Mrtvačkom mostu, Toplom Dolu i njegovim vodopadima, ali nikad nismo obratili pažnju na postojanje mosta. A i ruku na srce, putokaz je novijeg datuma, a nama gaženje Temštice nije palo teško jer smo u startu za obuću tokom relacije izabrali gumene čizme.

Stazice i putevi se inače kasnije spajaju. Po prelasku reke krenuli smo desno:

Na mestu prikazanom na prvoj sledećoj fotografiji skrenuli smo desno, a onda pošli preko livade sa mokrom travom (prethodne noći je u pirotskom kraju palo mnogo kiše):

Po prvi put smo imali pogled na kraj gde ćemo malo kasnije proći, a to su stene iznad temačke hidrocentrale:

Krenuli smo markiranom planinarskom stazom koja vodi obodom kanjona. Na jednom mestu smo prešli potočić koji se sliva niz Jablanov dol.

U ovom potoku je leti malo vode, ali se na njemu u proleće, u vreme topljenja snega, formira atraktivni kaskadni vodopad koji se pod gotovo pravim uglom sliva niz stene u obliku uskog vodenog mlaza. Ovaj prizor je vidljiv sa pomenutog uspona za HE ,,Temac'', malo pre izlaska na prevoj gde se nalazi skretanje sa puta za Topli Do. Mene je to mesto podsetilo na jednu od najopasnijih avantura u mom životu. Pre skoro 30 godina, kada sam još bio gimnazijalac, išao sam u pečurke sa svojim ujakom i njegovim prijateljem u atar sela Rudinja. Krenuli smo sa istog onog mesta odakle i Milan i ja tog jutra, sa Kačakove pojate. Međutim, tada nismo skrenuli uzvodno već smo pošli strmo naviše i negde gore izašli na livade. Bio je početak leta, ne sećam se da li smo imali uspeha u branju pečurki, ali je u meni jednog trenutka proradio avanturistički duh. Krenuo sam da se spuštam niz potok koji se slivao prema Temštici. U početku to nije predstavljalo nikakav problem, ali nešto kasnije velika strmina i klizave stene su me dovele u veoma opasnu poziciju. O povratku naviše nije bilo reči i ja sam nekako uspeo da se spustim niz stene, tamo gde je u proleće nemoguć prolaz zbog veće količine vode. Očigledno nisam bio svestan opasnosti kojoj sam tada izložio sebe. Mislim da sam imao samo 17 godina. Na kraju, kada sam se spustio do Temštice, morao sam da je preplivam, jer tada nije postojao sadašnji mostić nizvodno od HE ,,Temac''. Ujka Zoran i njegov prijatelj su premrli od straha dok me nisu videli zdravog i živog, a kući nisam smeo ni da spomenem svoju avanturu... Jablanov dol sam uslikao 9. septembra 2012, pošto sam na trenutak zastao da se prisetim svoje mladalačke pustolovine (i gluposti) i odmorim na putu prema Zaskovcima i Toplom Dolu (fotografije vodopada nažalost nemam):

Dok sam Milanu prepričavao svoje dogodovštine iz detinjstva, približili smo se stenama koje se uzdižu iznad objekata hidrocentrale i po kojima je kanjon Temštice nazvan ,,spskim Koloradom''. Imali smo prelep pogled na reku i kraj odakle smo došli tog jutra:

Zatim smo krenuli uskim usekom u samim stenama i stigli do vidikovca Tumba. U pitanju je donji vidikovac, iznad koga se nalazi još lepši i atraktivniji gornji, koji ovog puta nismo imali vremena da obiđemo. Zanimljivo je da su ovom stazom u stenama nekada prolazili ljudi na putu između Temske i Zaskovaca odnosno Toplog Dola (put kroz kanjon Temštice i čuveni Mrtvački most izgrađeni su zaslugom Mite Gage tek tridesetih godina prošlog veka):

Sa donjeg vidikovca smo još malo uživali u pogledu na dolinu Temštice i HE ,,Temac''. Na uzvišenju koje se nalazi na mestu gde reka pravi jak zavoj (meandar), nekada se nalazio stari grad Temsko, po kome je selo Temska dobilo svoje ime. Setio sam se još jedne svoje avanture iz septembra 2011. i napora da do njega dođem.

Od gaženja Temštice do ovog mesta trebalo nam je manje od sat vremena. Produžili smo dalje kroz šumu i prošli pored mesta gde se odvaja staza koja vodi na gornji vidikovac i na najviše stene Tumbe:

Znao sam da će drugi deo naše relacije biti teži. Na momenat smo izgubili markaciju, ali smo znali u kom pravcu idemo. Cilj je bio ući u Duboki dol, koji se nalazi nasuprot Sokolovice, atraktivne oble stene i još jednog prelepog vidikovca u kanjonu Temštice (najviša tačka 697 m):

Moja ideja, da odem do mesta zvanog Sadinje, nije nova. Mnogo ranije sam na putu prema Mrtvačkom mostu i Toplom Dolu, baš ispod Sokolovice, primetio putokaz za farmu na Sadinju. To me podstaklo da je 20. oktobra 2013. i potražim. Prešao sam preko brvna na Temštici na obeleženom mestu, ali stazu koja bi me uz Duboki dol odvela do Sadinja tada nisam uspeo da pronađem. Svoju kratku avanturu sam završio na obližnjim stenama, uživajući u jesenjim pejzažima kanjona Temštice. Da budem iskren, tada sam mislio da je put do Sadinja mnogo lakši nego što sam se u to uverio sedam godina kasnije. Uostalom, na tabli je pisalo svega ,,1 km''. Kako god, do Sadinja se može doći na različite načine, verovatno je najbliže od mesta na sledećim fotografijama, ali je problem u tome što je drveni most u međuvremenu odnela nabujala reka:

I u Dubokom dolu u proleće ima manjih vodopada. Malo dalje, u sledećem Carevom dolu, zna da se u to doba godine formira jedan atraktivan i lep vodopad. Milan i ja posetu tom kraju odlažemo za neku drugu priliku, ulazimo u Duboki dol i u početku pratimo markacije koje se ubrzo gube. Na jednom mestu prelazimo potok i nadalje se krećemo njegovom levom obalom. To je prilično naporno jer je teren strm i na pojedinim mestima teško prohodan. Na jednom mestu u šumi nailazimo na ostatke stare kolibe ili pojate.

Duboki dol u potpunosti opravdava svoj naziv. Predstavlja prirodnu granicu između atara dva udaljena pirotska sela, Rudinja i Zaskovaca. Posle otprilike pola sata prilično naporne deonice, izbijamo na malo čistiji teren. Pošto smo uvereni da se nalazimo blizu odredišta, krećemo strmo naviše, uz jednu jarugu koju je usekla voda. Pravimo česte pauze jer se brzo umaramo.

Izlazimo na put i srećni smo što ćemo uskoro biti na zacrtanom mestu. To je imanje čoveka koji se zove Saša, a poznat je i pod nadimkom Rama. Ne vuče poreklo iz ovog kraja već je iskoristio srećnu okolnost koja mu se ukazala i kupio svoje ,,carstvo'' na padinama Stare planine. Pre nekih 11 godina odlučio je da Pirot zameni ovim lepim krajem i da svoj mir pronađe na rubu Dubokog dola, zagledan u kanjon Temštice, Sokolovicu i atraktivni Golemi kamen na Vikalištu. O razlozima koji su ga naveli da to učini i o njegovim tadašnjim planovima možete čitati u tekstu koji su ,,Pirotske vesti'' objavile još 28. septembra 2013, neposredno pred moj prvi pokušaj da do farme na Sadinju i lično dođem (https://www.pirotskevesti.rs/robinzon-kruso-sa-stare-planine/).

 
 
 

Od polazne tačke kod vodopada u Bukovačkom dolu prošlo je nešto više od dva sata, od vidikovca na Tumbi 1h 10 min, a od mesta u Dubokom dolu gde smo pregazili potok oko 50 minuta. Dolazimo nenajavljeni. Dočekuju nas Saša Rama, njegov drug Zoran Stanča i sin Bogdan:

Sedamo za sto, predstavljamo se i objašnjavamo naše namere. Nadalje razgovor teče lako, kao da se dugo poznajemo, u prijateljskom i toplom tonu, koji smo mi u gradu polako počeli da zaboravljamo. Imamo čak i iste poznanike i prijatelje. Sašinu životnu priču Milan i ja slušamo s izuzetnom pažnjom. Obojica osećamo isto - divljenje prema čoveku koji je napustio modernu civilizaciju zarad uživanja u sopstvenom miru i prirodi, prema njegovoj hrabrosti da to učini i rešenosti da prihodom od stočarstva, ubiranja šumskih plodova i proizvodnje prvoklasnih prirodnih proizvoda (sira, meda, rakije, ćumura) izdržava svoju porodicu, a u dalekom Novom Sadu školuje ćerku i sina. Sin Bogdan završava master na Poljoprivrednom fakultetu i koristi svaku priliku da pomogne ocu, fizičkim radom i stručnim savetima.

Sašino imanje na Sadinju je udaljeno oko 8 km od Zaskovaca, oko 12 km od asfaltnog puta Temska-Topli Do i oko 40 km od Pirota. Nalazi se na nadmorskoj visini od oko 810 m. Pored lošeg prilaznog puta, koji je po dubokom snegu zimi neprohodan, Saša ovde ima još dva velika problema - struju i nedostatak pijaće vode. Za proizvodnju struje koristi solarne panele na krovu kuće, a vodu donosi sa mesta koje je udaljeno oko 1.5 km ili u povratku iz grada. Poseduje samo takozvanu tehničku vodu - za ličnu higijenu, pojenje stoke, zalivanje bašte i druge potrebe.

Domaćin nas vodi u obilazak okućnice. Najpre obilazimo čuvenu ljuljašku na rubu Dubokog dola i stenu na kojoj su nastale naslovne fotografije brojnih profila na društvenim mrežama:

Gornji deo Dubokog dola je bio u magli dok smo Milan i ja bili u njemu, a sa ovog mesta pogled je postao mnogo bolji. Mogli smo da vidimo jedno lepo i zanimljivo mesto - Golemi kamen na Vikalištu (1065 m), na kome sam sa svojim kumom Marjanom bio u martu prošle godine. Saša kaže da mu prosečno jednom u mesec dana navrate, poput nas, planinari i zaljubljenici u prirodu. Ovde su svojim motorima svojevremeno dolazili i bajkeri iz Austrije, a neretko džipovima i kvadovima dolaze turisti sa Jabučkog ravništa i Babinog zuba. Saša i Bogdan imaju ambiciozne planove - da u svoje ,,carstvo'' privuku turiste i da im omoguće da svim svojim čulima uživaju u prirodi. Zamislite samo kako je divan osećaj probuditi se u rano letnje jutro na obodu Dubokog dola, a zraci sunca obasjavaju njegov gornji deo i stenu na Vikalištu.

Slede slike ostataka nekadašnje stare kuće, ćumurane i Sašine bašte u kojoj on uzgaja raznovrsno povrće:

Sivi oblaci sa zapada su pretili nevremenom. Milan i ja smo morali nazad, u civilizaciju. Nismo ni primetili da nam je u društvu naših ljubaznih domaćina prelepih sat i po vremena prošlo kao tren.

Oduševljeni onim što smo videli, čuli i okusili, krenuli smo malo drugačijim i nešto bližim putem nazad. Strm spust u Duboki do nismo mogli da zaobiđemo. Uzput smo pričali o tome kako je Saši na Sadinju noću i zimi, pitali smo se da li u okolini ima vukova i divljih svinja... Primetili smo da tokom boravka na farmi ni jedan jedini put nismo spomenuli politiku i koronu...

Prilikom spusta sa Tumbe, rešili smo da malo promenimo trasu u povratku. Strmom stazom smo se spustili do mosta na Temštici pored HE ,,Temac'' i asfaltnim putem se vratili do Bukovačkog dola. Za povratak sa Sadinja nam je trebalo manje od sat i po vremena.

Kada sam se sledećeg jutra probudio rano, s namerom da lepo započnem novu i uspešnu radnu nedelju, prvo sam pomislio na Sašino imanje na Sadinju.

Trajanje relacije: oko 7h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: prelepa planinarska relacija - kretanje obodom kanjona Temštice, atraktivni vidikovci i lepi pejzaži, teško prohodni Duboki dol i fenomenalno imanje na Sadinju

Rizici: dobrim delom planinarska staza je markirana, ali ima prekida; najteže je u Dubokom dolu proceniti na kom mestu treba izaći do zaravni na Sadinju; boravak na stenama iznad HE ,,Temac'' predstavlja svojevrsni rizik, leti se treba čuvati zmija; poneti dovoljne količine vode za piće

Komentari

Novi komentar