27sep2020 Dimitrovgradsko selo Bilo i Crkva Svete Trojice

Prošle 2019. godine sam posetio Barje i Vezar, delove nekadašnjeg velikog sela Borova. Ovog puta prošao sam kružnom relacijom kroz treći deo tog sela - Bilo. Za razliku od 4. februara 2017, kada me dubok i neugažen sneg sprečio da obiđem Crkvu Svete Trojice, na padinama Perosa, sada nije bilo prepreka da ispunim i tu svoju želju.

Krenuo sam rano ujutru iz Pirota. Na raskrsnici ispred Dimitrovgrada sam skrenuo na put koji vodi uz Lukavičku reku. Obradovalo me to što sam video da je put kroz Donju Lukavicu prevučen novim slojem asfalta, sve do izlaska iz sela i mosta na Lukavičkoj reci. Sada će poznate etno-kafane biti još dostupnije svojim gostima iz Srbije i Bugarske:

Prošao sam pored skretanja za selo Slivnicu, a zatim i pored napuštene karaule ,,Sloboda'' i skretanja za Verzar. Na oko 9 km od raskrsnice kod Dimitrovgrada zastajem kod skretanja za selo Bilo. Ovo mesto je udaljeno od Pirota oko 31.5 km i nalazi se na oko 530 m nadmorske visine. Teritorija Bugarske je ,,na puškomet'', s druge strane reke. Tu, na samom drumu, nalazi se prva od nekoliko mahala raštrkanog burelskog sela Bila - Borovski Anovi:

Mahala je dobila ime po Borovskom hanu, koji se nalazio na putu za Trn preko Vrapče. U prošlosti se tu, pored hana, nalazilo i nekoliko radionica i bakalnica. Sam naziv govori da je u pitanju stari turski put, koji je vodio od Dimitrovgrada (Caribroda) za Trn. Trn je bio sedište okruga, kome je pripadao i Caribrod, pa su ljudi čak iz Visoka, na obroncima Stare planine, morali ići poslom u Trn. Dva dana putovanja - jedan dan od Stare planine do Borovskih Aanova, tu se prenoći i odmori, a sutradan – pravac Trn. U povratku isto. U to vreme put je bio prilično prometan. (http://www.srbijaplus.net/bilo-dimitrovgrad.htm; autor teksta Zoran Cvetković; Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju - Srbija plus)

Na prethodnim fotografijama možete videti da je tog jutra u dolini Gaberske reke (naziv za Lukavičku reku u njenom gornjem toku, dolazi iz Bugarske) bilo prilično maglovito. Krenuo sam dobro poznatim putem ka Bilu. Nije asfaltiran, ali je relativno dobar i može se ići automobilom:

Ubrzo put zavija pod pravim uglom u jednu dolinu i kreće konstantan i naporan uspon, uz par oštrih krivina:

Nakon 15 minuta hoda stižem do raskrsnice - pravo se produžava za Vrlu Padinu i Tudovicu, mahale sela Bilo, kao i za selo Praču. Odatle se može na Borovsko polje, a na drugu stranu preko Grape u Dimitrovgrad. Ja skrećem gore levo jer u planu imam drugačiju relaciju:

Slično prethodno opisanoj deonici, i ovde put najpre vodi na jug, a zatim skreće u pravcu zapada i vodi obodom tzv. Lupičinog dola:

Lep je pogled na dolinu Gaberske reke u Bugarskoj. Sofija je odavde vazdušnom linijom udaljena svega 50 km. U daljini se vidi planina Vitoša, južno od glavnog grada Bugarske:

Ubrzo prolazim kroz pustu bilsku mahalu koja se naziva Maslarci:

Zrelog divljeg voća je u izobilju:

Dolazim do jednog proplanka. U pravcu juga i jugozapada vide se Aljin Slap (mahala sela Barja s druge strane Lupičinog dola), a u daljini Ruj i najviši delovi planine Greben. S druge strane, lep je pogled na deo gde se nalazi selo Verzar:

Stižem u deo sela Bila koji mi je izgledao nekako najživlji. Čak sam čuo i lavež pasa. Uostalom takav utisak sam stekao i u zimu 2017. Ovde se nalaze mahale Kolarci i Adamovci. Inače raspored mahala u selu Bilo je, za nekoga ko nije poreklom iz ovih krajeva, prilično komplikovan, a mahalu često čini samo par kuća. Zbog toga sam oko njihovih imena morao da konsultujem svog prijatelja Cvetka Ivanova iz Dimitrovgrada, koji je rodom iz susednog Barja.

Malo dalje je plato na kome se nalazi napuštena školska zgrada. Prilično je velika. Mogu da zamislim koliko je dece u njoj nekada sticalo obrazovanje. Ovde je nadmorska visina oko 860 m, a tu sam bio posle 55 minuta hoda od skretanja u mahali Borovski Anovi. Uvek me prizori koji slede rastuže:

Iako sam u februaru 2017. ovde gazio dubok sneg, čini mi se da je prilaz školskoj zgradi bio lakši i da je u međuvremenu dodatno propala:

Bilo je selo u južnom delu opštine Dimitrovgrad koje je 2011. brojalo svega tri stalna stanovnika. Pedesetih godina prošlog veka bilo ih je preko 350. Koliko ih je ostalo sada, ne smem ni da pomislim. Poreklo imena je prilično jasno - njegove brojne mahale nalaze se na bilu (ogranku) obližnjeg brda Peros.

Neposredno ispod škole je put koji vodi ka šumovitom brdu Peros i objektu koji me tog dana najviše zanimao - Crkvi Svete Trojice. Inače brdo Peros ima kupasti oblik i vidljivo je i iz Pirota. Njegov najviši vrh meštani nazivaju Sveti Ćirik, a visok je 1033 m.

Od početne tačke kod seoske škole do crkvice ima dvadesetak minuta hoda ili oko 1.5 km. Najpre sam naišao na jednu staru česmu i na raskrsnici kod nje skrenuo levo - ka južnim padinama Perosa:

Ubrzo sam mogao da posmatram Lupičin dol iz malo drugačijeg ugla. Prošao sam kroz još jednu bilsku mahalu - Prejinu Malu. Iz kuće sam mogao da čujem zvuke radija. Unutra je bio neko, ali ja nisam želeo da remetim njegov jutarnji mir.

Pretpostavljam da ovaj put vodi na Borovsko polje i da na neki način predstavlja najkraću vezu između Barja i Bila, koje razdvaja duboki i teško prohodni do. Na jednom mestu sam skrenuo levo i ubrzo sam se našao ispred Crkve Svete Trojice:

Crkva se nalazi pored groblja i, moram da priznam, na pomalo neobičnom mestu. Nekadašnje veliko selo Borovo, koje je pedesetih godina prošlog veka administrativno podeljeno na tri sela - Barje, Bilo i Verzar, bilo je centar borovske parohije i prostiralo se na prilično velikoj površini od nekoliko desetina kvadratnih kilometara. U knjizi Cvetka Ivanova ,,Vera i kamen - crkve i manastiri'' (Dimitrovgrad, 2018) pročitao sam da je selo 1880. godine imalo 738 stanovnika, 1948. godine - 1436, a da su u sva tri sela 2011. živela svega 32 stanovnika, od čega u Barju njih 28. U različitim vremenskim periodima u ataru sela Borova bilo je čak sedam crkava i četiri manastira. Na umrlicama izlepljenim na ulazu u crkvu došao sam do zaključka da se na groblju pored nje sahranjuju ljudi ne samo iz Bila, već i iz udaljenog Barja. Nije mi bilo jasno zašto se zajedničko groblje nalazi tako daleko od brojnih mahala Barja, koje se ipak smatra centrom nekadašnjeg zajedničkog, velikog sela Borova. Još veća nepoznanica za mene je činjenica da je u sastav nekadašnjeg sela ulazilo i današnje selo Verzar, koje je od Barja udaljeno ,,preko brda i dolova'' i koje ima sasvim odvojen prilazni put iz pravca Dimitrovgrada. Verovatno je bilo veoma teško upravljati tako raštrkanim selom, smeštenim na velikoj i razuđenoj površini.

Crkva Svete Trojice je podignuta početkom XIX veka, na inicijativu jednog čoveka iz borovskog roda Šotinci, kome su, kako se pripoveda, za kratko vreme umrla tri sina. Seoski aga je bio dirnut sudbinom ovog čoveka i dozvolio mu da sagradi pravoslavni hram na seoskom groblju. Posle njegove smrti Borovčani su nastavili da se brinu o crkvi. Sofijski okružni savet je 1912. godine pomogao njenu popravku. Do dolaska komunista na vlast Borovčani su ovde slavili Svetu Trojicu. Crkva je rekonstruisana i obnovljena 1998. godine.

Posle posete ovom zanimljivom mestu, vratio sam se do napuštene seoske škole u Bilu. Prošao sam pored nje i krenuo putem koji vodi kroz šumu. Namera mi je bila da se ne vraćam istim putem već da kroz selo prođem kružnom putanjom i obiđem što više njegovih mahala.

U početku to nije bio nikakav problem. Međutim, što sam se više udaljavao od škole, bilo mi je jasno da ovde više niko ne prolazi. Morao sam da se probijam rukama i nogama kroz granje. Na sreću, deonica nije dugačka. Posle 15-ak minuta našao sam se na putu za Praču.

Put naviše vodi ka možda i najpoznatijoj mahali Bila - Tudovici, a nešto dalje je selo Prača. Kao što sam spomenuo na početku ove objave, iz Prače se može na Borovsko polje, ali i u Dimitrovgrad. Zbog toga ovaj pravac predstavlja drugi način dolaska u Bilo iz centra opštine, Dimitrovgrada. Takođe, omogućava avanturistima, pogotovu biciklistima da naprave kružnu turu Dimitrovgrad - Beleš - Grapa - Prača - Bilo - Borovski Anovi - Lukavica - Dimitrovgrad, mada moram da upozorim da ta relacija nije nimalo laka.

Ja sam krenuo putem naniže i posle dvadesetak minuta prošao kroz mahalu Vrla Padina. U njoj sam primetio novije kuće i lepo uređene bašte. Za razliku od drugih mahala sela Bilo kroz koje sam prošao, ova je više ličila na vikend naselje. Počeo sam da srećem i ljude.

Ovde sam prvi put bio 29. decembra 2013, po lepom zimskom vremenu, sa svojim kolegom Zoranom Džunićem. Tog dana posetili smo i selo Slivnicu i obližnju Donju Nevlju. Levo od puta je dolina Pračke reke, a s njene druge strane je napušteno selo Verzar (najudaljenija mahala nekadašnjeg ,,velikog'' Borova), u kome sam bio novembra prošle godine:

Niže Vrle Padine prolazim kroz kamenolom, rudnik ili kop andezita (stena vulkanskog porekla koja se koristi kao građevinski materijal), koji se nalazi bukvalno na putu:

Velike mašine sada ne rade jer je nedelja, a pretpostavljam da bukom narušavaju sklad i harmoniju ovog pitomog i lepog kraja. Od ovog mesta do asfaltnog puta i mesta gde sam ostavio automobil imam još oko 2 km. Najpre dolazim do raskrsnice gde sam 2h 25 min ranije skrenuo naviše ka mahali Maslarci:

Zatim sledi spust do Borovskih Anova. Tamo sam stigao posle gotovo 3h neprekidnog pešačenja. Mesto je, za razliku od magle tog jutra, sada bilo okupano suncem:

Trajanje relacije: oko 4h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: lepa kružna relacija, prolazak kroz napuštene seoske mahale i zanimljiva crkvica u podnožju Perosa

Rizici: kraj je nenaseljen tako da se treba dopro prethodno pripremiti (proučavanjem mapa i zapisa) i na terenu ne očekivati pomoć

Komentari

Novi komentar