5dec2020 Gojin Dol - Srpska Planinica

Posle tronedeljne pauze evo me opet na terenu. Za početak sam se odlučio za jednu relaciju koja je trebala da bude svojevrsni test mojih trenutnih fizičkih sposobnosti. Do zabačenog pirotskog sela Planinice stigao sam iz dimitrovgradskog sela Gojin Dol, na način koji sam to uradio i 28. januara 2012.

Polazna tačka za moju novu relaciju bio je restoran ,,Sunce'', koji se nalazi na granici pirotske i dimitrovgradske opštine, neposredno ispred sela Gojin Dol. Ovo mesto je udaljeno od Pirota oko 19 km i nalazi se na nadmorskoj visini od oko 435 m:

O značaju koje je ovo mesto imalo za istoriju pirotskog kraja krajem XIX i početkom XX veka pisaću nekom drugom prilikom na stranicama ovog bloga. Par stotina metara dalje je skretanje za Gojin Dol, prvo dimitrovgradsko selo na koje se nailazi iz pravca Pirota. Od centra Dimitrovgrada je udaljeno oko 5.5 km i prvi utisak svakoga ko ga poseti je da se nalazi u nekom prilično uređenom prigradskom naselju, a ne u selu:

Na putu za gornji deo sela prolazim pored napuštenog zadružnog doma. Prodavnica u okviru njega još uvek radi:

Gojin Dol, uz susednu Željušu i Lukavicu, spada u najveća i najrazvijenija sela u dimitrovgradskoj opštini. Prema popisu iz 2011, u njemu su živela 242 stanovnika, a 1948. godine popisano je njih 518. Etnički sastav stanovništva je prilično heterogen. Zanimljivo je da je u periodu turske vlasti Gojin Dol spadao u grupu manjih naselja.

Selo je nastalo na levoj obali Nišave (ili Ginske kako se reka ovde zove), preko puta brda na desnoj strani reke, koje nosi naziv Kale i na čijem vrhu su ostaci kasnoantičkog odnosno ranovizantijskog utvrđenja. Novija arheološka istraživanja pokazuju da se u antičko vreme u neposrednoj blizini ovog utvrđenja nekoliko puteva ukrštalo sa jednom od najvažnijih saobraćajnica na Balkanu. Rimski vojni put (,,Via militaris'') išao je iz pravca Caribroda desnom obalom Nišave, da bi upravo u podnožju Gojindolskog kalea prelazio na levu obalu i nastavljao dalje prema Pirotu.

Gojin Dol se prvi put pominje u turskom katastarskom defteru iz 1525. godine, kao selo koje pripada Pirotskom kadiluku Sofijskog sandžaka, ali nema sumnje da je selo znatno starije. Pirotski kadiluk je pokrivao oblast od Niša i Knjaževca na zapadu i severu, do Aldomirovaca u Bugarskoj na istoku, a na jugu je obuhvatao Lužnicu, Znepolje i Breznik u Bugarskoj sa okolinom. Izrazito veliki demografski rast koji je selo doživelo četrdesetih godina XVI veka može biti posledica samo doseljavanja, a nikako prirodnog priraštaja. Glavni razlog za intenzivno naseljavanje Gojin Dola bio je privilegovani položaj koji je selo steklo upravo u ovom periodu.

Naime, nedavno je, u toku istraživanja u Arhivu Predsedništva Vlade Republike Turske u Istanbulu, u zbirci Finansijskih deftera, pronađen dokument koji baca novo svetlo na status stanovnika Gojin Dola. Iz dokumenta se vidi da je izvesni Mihail, kao predstavnik sela, išao u Carigrad da zatraži pravdu. Prema njegovim rečima, selo Gojin Dol se nalazi pored mosta na Nišavi, a njegovi stanovnici, još od vremena prethodnog popisa (1545. godine), imaju status ćupridžija - čuvara mostova. Kao takvi, oni su oslobođeni svih vanrednih danaka i uobičajenih nameta. Neki od ubirača poreza, međutim, ne poštujući odredbe starog deftera, traže od njih da ove namete ipak plate, kao da su obična raja. Sultan zato naređuje kadiji iz Pirota (tadašnjeg Šehirkoja), juna 1566. godine, da pregleda potvrde o ćupridžijskom statusu koji seljaci imaju u rukama i da podatke o tome unese u novi defter, kako ih niko više od poreznika ne bi uznemiravao.

Novim defterom iz 1571. potvrđuje se da je bilo opravdanih razloga za žalbu Gojindolaca i da je prilikom popisa napravljena greška. Pored imena stanovnika ovog sela i njihovih dažbina nije bila uneta napomena da se radi o ćupridžijama koji imaju povlašćeni položaj, već je Gojin Dol bio registrovan kao obično rajinsko selo. Zato ne treba da čudi što su poreznici, pozivajući se na ono što piše tj. ne piše u defteru, tražili od seljaka da sve dažbine plate u punom iznosu. S obzirom da su Gojindolci posedovali potvrde (hudžete) koje im je svojevremeno izdao pirotski kadija, o tome da su ćupridžije, i da niko nikada nije imao zamerke na njihovo održavanje ćuprije na Nišavi, odluka prestoničkih vlasti bila je očekivana i nije se dugo čekala. Tako je sticanje ćupridžijskog stausa dovelo do oživljavanja ovog naselja i njegovog intenzivnog demografskog i privrednog rasta.

Ćupridžije iz Gojin Dola nisu samo brinule o stabilnosti i izdržljivosti ćuprije, već su brinule i o bezbednosti odgovarajuće deonice puta između Caribroda i Pirota. Na obaj način oni su vršili i derbendžijsku službu (u to vreme najbliže derbendžijsko selo bila je današnja Kalotina u Bugarskoj). Najverovatnije se, kao sredstvo za davanje signala putnicima da je prolaz bezbedan, koristio bubanj. Derbendžije su danonoćno stojale na uzvišenjima i mestima koja mogu da posluže kao zaseda razbojnicima i udaranjem u bubanj davali znak da se može proći. Zvuk bubnja je tako vekovima bio deo pejsaža Carigradskog i ostalih drumova Osmanskog carstva.

(Tatjana Katić i Srđan Katić: Gojin Dol, naselje i stanovništvo u 16. veku - Pirotski zbornik br. 40, 2015)


Posle desetak minuta hoda od raskrsnice na magistralnom putu Pirot - Dimitrovgrad, dolazim do mesta gde skrećem desno, na loš put koji će me odvesti do Planinice:

Iza sebe ostavljam Gojin Dol, u daljini mogu da vidim čak i Dimitrovgrad. Ispred mene se otvara pogled na kraj u koji idem:

Put uz konstantan uspon vodi polulevo, u pravcu brda Kostreš. Izlazi na proplanak koji mi je ostao u sećanju iz januara 2012, kada sam ovde prvi put prolazio po hladnoći i dubokom snegu. Tada je ovde bio pravi ,,brisani prostor'', a jedino su mi tragovi u snegu, čoveka koji je prošao neposredno pre mene, davali nadu da se nalazim na pravom putu i da ću stići u Planinicu:

Za razliku od tog zimskog jutra, kada sam doživeo jednu od najvećih avantura tokom svog istraživanja pirotskog kraja, sada nisam imao nikakvih problema - poznavao sam put, a vremenski uslovi su bili mnogo bolji:

Ovde se pruža granica pirotske i dimitrovgradske opštine. S desne strane, putu iz sela Gojin Dol se priključuje put koji za Planinicu vodi iz pirotskog Srećkovca. Njime sam u udaljenu Planinicu išao 30. marta 2014. i moj utisak je da je taj put nešto bolji od onoga koji sam ja izabrao. Ako ništa drugo, ne napušta teritoriju opštine Pirot, a kako je Srećkovac bliži Pirotu od sela Gojin Dol, njime se brže stiže na odredište. Sa mesta gde se dva puta spajaju u jedan, imao sam lep pogled na Srećkovac, Obrenovac, Činiglavce i planinu Vidlič:

Od ovog mesta put je prilično lošijeg kvaliteta i konstantno povećava nadmorsku visinu. Naravno, o asfaltu je izlišno govoriti - Planinca je jedno od sela u opštini Pirot koje ima najgori prilazni put, uz Pasjač, Sinju Glavu, Berovicu, Cerev Del, obližnji Milojkovac i Zaskovce. To ovo selo na krajnjem jugoistoku pirotske opštine čini jednim od najnepristupačnijih.

Put krivuda i mestimično prolazi kroz retku šumu. Na osojnim stranama brda ima dosta blata i dubokih kolotraga:

U januaru 2012. sam negde u ovom delu, pred samim selom, sustigao Dragana, čoveka koji je bio poreklom iz Planinice i čije sam tragove u dubokom snegu pratio još od visoravni iznad Gojin Dola. Sasvim sam siguran da bez tog detalja, srećnog po mene, tada ne bih uspeo da pronađem put do sela.

Prvi znak da se nalazite blizu Planinice jeste seosko groblje. Odmah je do puta, s njegove desne strane. Malo dalje je velika česma sa pojilom za stoku:

Malo dalje od česme, počinju prve seoske kuće. Može ih videti samo oštro oko, unapred pripremljeno za to, jer su rastinjem dobro skrivene. S desne strane, iznad puta, nalazi se stara seoska škola. U polusrušenom je stanju, a pomalo neuobičajeno za sela u ovom kraju - spomen-ploče posvećene poginulim meštanima u svetskim ratovima u XX veku nalaze se na njenom zidu. Do njih se ne stiže lako jer se morate probiti kroz trnje:

Ako se nastavi još malo putem od škole, dolazi se na glavnu raskrsnicu u selu. Na ovom mestu sam se pre devet godina oprostio od Dragana i zahvalio mu što me živog i zdravog doveo do ulaska u Planinicu. Tada mi je, za prelaženje oko 4 km rastojanja od sela Gojin Dol bilo potrebno oko sat i po vremena napornog hoda. Ovog puta mi je bilo potrebno mnogo kraće vreme - tačno jedan sat od restorana ,,Sunce'' na čijem sam parkingu ostavio automobil. 

Sada sam rešio da kroz Planinicu prođem kružnim putem, a pre nego što nastavim da opisujem kako je to izgledalo, preneću vam tužnu priču o ovom selu, kao i susednom, koje se nalazi na manje od kilometar udaljenosti, s druge strane doline. Sigurno ste primetili da sam u naslovu članka uz Planinicu stavio prefiks ,,Srpska''. Nadam se da time nisam povredio ničija osećanja, a stanovnici ovog kraja znaju da to ima i svoj opravdani razlog.

Granica je u prošlosti često delila susedna sela u pirotskom kraju. Tako je veštačka granica između Srbije i Bugarske nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine, razdvojila rođenu braću i sestre, kumove i prijatelje, naselja od svog atara, imovinu s obe strane, a nekoliko sela je čak i fizički razdeljeno.

To je slučaj i sa pirotskim selom Planinica na granici sa dimitrovgradskom opštinom. Tadašnje selo i manji deo atara ostali su u Srbiji, a veći i ekonomski bolji deo atara, zajedno sa pojatama, pripao je Bugarskoj. U jednoj državi ostajale su kuće, u drugoj pojate i delovi porodica. Dešavalo se da u istoj porodici bude i ,,Bugara'' i ,,Srba''.

Za vreme Prvog svetskog rata dvojica sinova jedne majke iz Planinice ratovali su u različitim vojskama, jedan u srpskoj, drugi u bugarskoj. Kad navale Bugari, majka se molila za sina koji je bio u srpskoj vojsci. Kad uzvrate Srbi, majka se molila za sina koji je bio u bugarskoj vojsci. Rat se završio. Molitve nisu pomogle. Sinovi su poginuli, svaki ratujući u nekoj drugoj vojsci. Granica je izmeštana. Planinica je ostala podeljeno selo sa istim imenom, ali različitim ,,prezimenom”- ,,Srpska'' Planinica pripada opštini Pirot, a ,,Bugarska'' - opštini Dimitrovgrad.

Druga priča iz istog sela, da nije tužna bila bi smešna. Dva se brata dogovore i podele imovinu pa je jedan na srpskoj, a drugi na bugarskoj strani. Vremenom se obojici učini da je kod onog drugog bolji i veći deo, pa su se često preko granične međe svađali i jedan drugom psovali majku bugarsku i majku srpsku rečima: ,,Majku ti bugarsku u tvojtu polovinu!'', a drugi mu odvraćao: ,,Mamkata ti srpska u tvojta polovina!''.

(http://www.srbijaplus.net/planinica-dimitrovgrad.htm; autor teksta Zoran Cvetković, Magazin za nacionalnu geografiju, kulturu i tradiciju - Srbija plus)


Na raskrsnici prikazanoj na prethodnoj fotografiji skrenuo sam desno uzbrdo, u deo sela koji mi se još u martu 2014. učinio ,,najživljim''. Bio sam u pravu - video sam nekoliko seoskih pasa, iznenađenih mojim prisustvom, ali ljude nažalost nisam video. Prema podacima iz 2011, u Srpskoj Planinici je bilo 7 stanovnika. Sasvim sam siguran da se danas mogu izbrojati na prste jedne ruke. Posle Drugog svetskog rata 1953. godine, selo je brojalo 188 ljudi.

Na mestu, prikazanom na poslednjoj slici, skrenuo sam levo. Pravo put produžava za Manastir Svetog Nikole, koji se nalazi u ataru Planinice pa se često naziva i Manastir Planinica. Ovim putem nisam išao do manastira, već iz sela Gornje Držine, a pretpostavljam da je od Planinice udaljen oko 3 km.

Cilj mi je bio da se popnem na jedan brežuljak iznad sela sa koga mogu da imam lep pogled na okolinu:

Ovde je nadmorska visina oko 770 m. Kada je vreme lepo, sa ovog mesta se može videti i Pirot. U pravcu jugozapada vide se brda karakterističnog oblika, Mileš (772 m) i Gradište (838 m), u čijem se podnožju upravo nalazi pomenuti manastir:

S južne strane brežuljka se nalazi druga seoska mahala, u kojoj očigledno više nema ljudi. Prošao sam pored puno napuštenih kuća:

Čini mi se da je šest i po godina ranije, kada sam poslednji put bio u Srpskoj Planainici, ovde bilo nekih tragova života... S jednog mesta u neposrednoj blizini posmatrao sam deo prema selu Banjski Dol, kao i Bugarsku ili Gornju Planinicu. Ovo drugo selo je od Srpske Planinice (često se naziva i Donjom Planinicom) na vazdušnoj udaljenosti od oko 800 m, i nalazi se s druge strane doline kojom je u periodu od 1878. do 1920. godine prolazila administrativna granica između Srbije i Bugarske:

Zanimljivo je da dva susedna sela, Srpska i Bugarska Planinica, delovi nekadašnjeg podeljenog sela, imaju vrlo loš put koji ih međusobno povezuje. Do ovih sela se dolazi na različite načine - do Srpske Planinice, kao što ste videli, lošim putem iz Srećkovca ili Gojin Dola, a do Bugarske Planinice sada vodi veoma kvalitetan asfaltni put koji povezuje Željušu i Poganovo. Međutim, i pored činjenice da je Bugarska Planinica, zahvaljujući ljudima u Opštini Dimitrovgrad, oduvek imala bolji prilazni put u odnosu na Srpsku Planincu u opštini Pirot, prema informacijama koje imam - ostala je  nedavno bez svojih stalnih stanovnika. U ovom selu sam bio nekoliko puta, peške iz Željuše, a poslednji put sam kroz njega prošao iz suprotnog pravca 21. marta ove godine, u povratku sa vrha Basara, iznad Borovskog polja.

Vratio sam se na ,,glavni'', kružni put kroz selo Srpsku Planinicu. Bio sam okružen tužnim slikama:

Posle polučasovne šetnje selom, vratio sam se na raskrsnicu na ulazu. Malo sam odmorio, a zatim istim putem kao u dolasku krenuo nazad. Bez usputnih zadržavanja, na polaznom mestu sam bio posle 45 minuta hoda.

Trajanje relacije: oko 3h

Zahtevnost relacije: srednja (3/5)

Karakteristike: teško pristupačna Srpska Planinica, deo nekadašnjeg sela koje je prisilno podeljeno nakon oslobođenja od Turaka i Berlinskog kongresa, 1878. godine

Rizici: put je veoma loš - blato, a kraj je pust - divlje životinje; poneti dovoljne količine vode

Komentari

Novi komentar