26sep2021 Veliki Krčimir - Vrh Litica i Bara (Suva planina)

Posle dimitrovgradskog Gornjeg Visoka, Donjeg i Gornjeg Krivodola i uspona na pogranični vrh Čiker, Darko i ja smo se u nedelju našli na drugom kraju Pirotskog upravnog okruga, tačnije u kraju koji pripada opštini Gadžin Han i Nišavskom okrugu i nalazi se na granici sa opštinom Babušnica. Očekivala nas je nova avantura, ovog puta na Suvoj planini.

I ovog puta će uvod u našu novu zajedničku relaciju najbolje dočarati sledeći video-klip:

Cilj naše relacije iz Velikog Krčimira, sela u podnožju Suve planine, izgleda zastrašujuće. Suva planina se u svom jugoistočnom delu, iznad sela, uzdiže kao nekakav vertikalni zid. Preko 1100 m visinske razlike gotovo da odgovara usponu iz Toplog Dola na greben Stare planine, a zahtevnije je od osvajanja Basarskog kamena s polaskom iz Pirota. Ipak, želja da se osvoji novi vrh i vide neki novi predeli mnogo je jača.

Po treći put sam u selu Veliki Krčimir. Pre nekoliko godina cilj su mi bili prelepa Crkva Vaznesenja Gospodnjeg i obližnji Mali Krčimir, 14. marta ove godine sam posetio selo Štrbovac i izvorište Ropot, a ovog puta zajedno sa svojim zetom idem putem severoistočno od sela, dolinom potoka Guševac, sa željom da osvojim četvrti po visini vrh Suve planine (posle Trema, Đordine čuke i Golemog stražišta):

Odmah na startu uočavamo da je staza odlično markirana. To nam uliva sigurnost i neophodnu dodatnu snagu. U prvom delu relacije, u samom podnožju Suve planine, problem može da predstavlja dosta nepregledan teren. Tako se i nama desilo par puta da na nekoliko minuta izgubimo iz vida crveno-bele planinarske oznake i da malo tumaramo, ali smo se uvek brzo, bez većih problema, vraćali na stazu kojom se planinari penju na Liticu. Moram da priznam da smo se malčice pripomagali i navigacijama na svojim mobilnim telefonima (što najbolje ilustruju sledeće fotografije). U želji da ne zaboravim da to uradim kasnije, zahvaliću se članovima Planinarskog društva ,,Trem 1810'' iz Donjeg Dušnika, za trud koji su uložili na obeležavanju ove izuzetno zahtevne staze. 

Posle tačno 2.5 km od centra Velikog Krčimira, ili 50 minuta hoda, stižemo do važnog prolaznog cilja naše relacije. To je česma Zmijovac, koja predstavlja odlično mesto za odmor i svojevrsno lokalno izletište. Nažalost, jačina vodenog mlaza koji ističe iz nje je prilično slaba:

Od česme vodi širok planinski put u pravcu istoka. Nadamo se da će takav biti u dobrom delu nastavka relacije. Ali avaj, nakon svega 50 m markacija nas vodi levo, na usku stazu koja najpre prolazi kroz trnje, a zatim i kroz šumu:

Sa povećanjem nadmorske visine šuma se proređuje. Veliki Krčimir i Zaplanje ostaju duboko dole u podnožju:

Ovde počinje drugi, teži deo relacije. On podrazumeva uspon prisojnom stranom Suve planine. Taj uspon je konstantan i jak, prosečno 20-25 stepeni, ili u prevodu 20-25 m visinske razlike na svakih 100 dužinskih metara. Naravno, staza ne vodi pravo uzbrdo na vrh već vijuga. Najpre ide u pravcu severozapada i vi se praktično udaljavate od svog cilja:

Ubrzo, posle nekih 10-15 minuta, na jednom dobro obeleženom mestu, staza pravi nagli zaokret. Nadalje vodi gotovo pravolinijski u pravcu severoistoka, prolazeći podnožjem Golemog vrha (1579 m), a iznad pomenutog izvorišta Ropot:

Ovaj uspon iziskuje ogroman napor. Pravimo česte pauze, ali ne da bi uživali u pogledu na okolinu i na kraj južno od Suve planine (zaplanjska sela, planina Kruševica, Ostatovička čuka ili Kula...), već da bi došli do daha. Suva planina se ovde prikazuje u izdanju kakvog ga u stvari i očekujete. Teren je izuzetno težak, krševit, sa poleglim rastinjem i po kojim žbunom ili omanjim drvetom. Markacija je gusto raspoređena, na pojedinim mestima na rastojanju od svega par metara. Tek na ovakvom terenu shvatate pravu važnost kvalitetne planinarske markacije.

Nailazi i deo trase koji nam je bio ubedljivo najteži. Nagib strmine ovde doseže i 30 stepeni. Hrabrimo se da nam je cilj sve bliži i u dobrom raspoloženju prolazimo kroz neku vrstu kapije između stena i izlazimo na greben Suve planine. Pred nama je prva vrtača od mnogih u nizu kroz koje ćemo proći u nastavku:

Odavde do vrha nema više od 500 m vazdušne linije. Kreće završni uspon na Liticu i ispostaviće se da će nam za njega trebati oko 20 minuta:

Ovde smo uspeli da vidimo i jednu preplašenu srnu. Vrh Litica, visok 1683 m, sa južne strane izgleda ovako:

Na ovo mesto Darko i ja smo stigli posle skoro 3h 20 min bukvalno konstantnog uspona iz Velikog Krčimira. Dužina staze je oko 6.5 km:

Litica je mesto sa fantastičnim pogledom na okolinu. Mene su impresionirale sledeće stvari: pogled na najviši deo Suve planine sa vrhovima Trem, Đordina čuka, Komin, Golemo stražište, koji sa svojim brojnim vrtačama liči na površinu Meseca; visoravan Valožje (preko 1400 m) u pravcu severozapada, do Pasarela i Treštenog vrha; pojilo na Rakošu, u podnožju Treštenog vrha, na kome smo dvogledom posmatrali veliko krdo krava i nadali se da imaju dovoljno vode za piće, zahvaljujući pomoći vrednih i dobrih ljudi; pogled na Rtanj, Svrljiške planine, Paješki kamen, venac Stare planine od knjaževačkog dela do vrha Kom u Bugarskoj; pogled na Šljivovički vrh i planine Belavu i Vidlič nedaleko od Pirota, na Vlašku planinu, Greben i Golemi stol u okolini Babušnice, na planinu Ruj i crnotravske planine na jugoistoku; pogled na veliki deo Zaplanja, Babičku goru, Seličevicu i dolinu Južne Morave, kao i na udaljene planine Radan, Jastrebac i Kopaonik. Posebno ću ovaj vrh upamtiti po činjenici da smo sa njega mogli lepo da vidimo i naš Pirot i Leskovac i da su dva grada od Litice praktično podjednako udaljena vazdušnom linijom (po oko 29 km). Nažalost, zapadni deo Suve planine zaklanja pogled na Gadžin Han i grad Niš.

Nakon zasluženog dužeg odmora, krenuli smo nazad. Međutim, ja sam imao veliku želju da posetimo jedno lepo i zanimljivo mesto u blizini Litice, čije sam slike gledao na društvenim mrežama. To je Bara ili Lokva (kako je mesto upisano u topografskim kartama), a predstavlja prirodno pojilo za stoku u vidu omanjeg jezerca. Trebalo ga je potražiti. Ja sam otprilike znao njegov položaj jer sam dugo i temeljno proučavao teren na koji smo se Darko i ja uputili. Sa Litice smo krenuli na istok, pravo u centar još jednog područja koje nalikovalo na površinu Zemljinog prirodnog satelita:

Znao sam da će nas na pravo mesto odvesti trag stoke. Zbog toga smo pratili stazu koju su očigledno koristile krave da dođu do svog pojila. Tu negde se pruža granica dve opštine i dva okruga pa smo nakratko ušli na teritoriju babušničke opštine:

Nakon 40 minuta hodanja gore-dole, praktično iz jedne u drugu vrtaču, po vrlo teškom terenu, pronašli smo Baru ili Lokvu. Nalazi se na oko 1.5 km istočno od Litice i na 1550 m nadmorske visine. Nažalost, dugotrajna suša je, pored Rakoš-česme, pogodila još jedan važan izvor vode na Suvoj planini. Bara je bila suva i samo su osušeni tragovi stoke, na dnu vrtače u kojoj se nalazi, ukazivali na njenu svrhu:

Bio sam svestan da leto i jesen nisu idealni za posetu ovom interesantnom mestu. Potražite prelepe fotografije Bare iz proleća na internetu.

Trebalo nam je dvadesetak minuta da se vratimo do ,,kapije'' na grebenu Suve planine, u podnožju Litice. Odatle smo započeli svoj spust u Veliki Krčimir:

Uzput sam pokušavao da procenim koliko je markacionih tačaka bilo potrebno za označavanje ove planinarske rute i došao do cifre od skoro 1000. Još jednom, moj duboki naklon ljudima koji su zaslužni za markiranje staze.

Povratak nije bio nimalo lakši od uspona. Sunce je nemilice pržilo, a težak teren nam nije dao priliku da se opustimo ni sekund. Trebalo je biti pažljiv, brinuti o svakom napravljenom koraku i bezbedno se spustiti u podnožje. Kod česme Zmijovac smo bili nakon 1h 20 min, a u centru Velikog Krčimira posle 2h 10 min. Umorni, ali i ispunjeni onim što smo ostvarili i videli, krenuli smo put Pirota, udaljenog 58 km ili 1h 20 min vožnje.

Trajanje relacije: oko 10h

Zahtevnost relacije: izuzetno teška (5/5), teže od uspona na Trem sa Bojaninih voda ili od uspona na Midžor sa Babinog zuba

Karakteristike: Suva planina u svom pravom izdanju - težak, strm, krševit i bezvodan teren; vrh Litica sa fenomenalnim pogledom na širu okolinu; ogroman broj vrtača - tipičnog obeležja kraškog reljefa (u jednoj od njih se nalazi Bara); izuzetno dobro markirana planinarska staza!

Rizici: nažalost, ima ih mnogo i treba ih uzeti u obzir, počev od nepreglednog terena u podnožju Suve planine do jako zahtevnog uspona njenim južnim padinama; kraj je pust i verovatno ćete, slično Darku i meni, biti u situaciji da satima ne vidite nikoga; nije naodmet imati navigaciju i unapred ubačen trek; na kamenitom terenu treba biti obazriv i voditi računa o svakom koraku; nakon česme Zmijovac više nema mesta sa vodom za piće; ukoliko želite da vidite prelepu Baru (Lokvu), krenite u proleće; kako-god, treba voditi računa da vreme bude stabilno i mirno, bez vetra

Komentari

Novi komentar