Pirot i pirotski kraj

1nov2026 Suva planina: Bežište - Pećina Pripor

Prvi put sam bio do nje 7. novembra 2021. godine (http://www.pirotskikraj.com/arhiva/617). Tada sam imao samo njene koordinate, zahvaljujući svom prijatelju i planinaru iz Babušnice, Saši Aranđeloviću. Uz pomoć navigacije na svom mobilnom telefonu uspeo sam tada da je lociram na prilično jednoličnom i teškom terenu, u šumi. Za polaznu tačku sam bio izabrao babušničko selo Resnik, u čijem se ataru pećina nalazi. Ovog puta, pet godina kasnije, ponovo sam krenuo sâm, uveren da ću Pripor pronaći lakše i brže, poučen iskustvom. Odabrao sam jednostavniju i lakšu prilaznu stazu, iz belopalanačkog Bežišta. Na raspolaganju mi je bio i Sašin trek sa ucrtanom trasom kretanja. Na kraju ni to nije bilo dovoljno pa sam pećinu pronašao samo zahvaljujući sreći i svojoj upornosti...

Otežavajuća okolnost bila je kiša. Za razliku od akcije iz prethodnog dana (Dimitrovgrad, Manastir Svetog Dimitrija i Grbine košare), padala je sve vreme. Zbog toga sam od samog starta navukao kabanicu. Inače, selo Bežište je udaljeno oko 27 km od Pirota, putem preko Blata i Donjeg Striževca. Centar sela je na 570 m nadmorske visine i u tmurno i kišovito nedeljno jutro slikao sam ga iz različitih uglova:

Odavde sam krenuo putem za izletište Tri lokve (9.5 km) i Rakoš-česmu (7 km). Krivudav, tvrd i dobro utaban put, konstantna uzbrdica:

Posle 10-15 minuta hoda stigao sam do mesta gde ću napustiti glavni put i skrenuti levo, ka padinama Suve planine i pećini Pripor. Nadmorska visina 695 m i oko 1 km udaljenosti od centra sela:

U početnom delu izostaje jači uspon i većih problema nema. Kasnije se ide konstano uzbrdo. Obeležje cele dužine, ove ne baš zanimljive staze, jeste velika količina razbacanog smeća po njoj i kraj nje. Pošto sam istu konstataciju imao i pet godina ranije, kada sam se od pećine Pripor spuštao u Bežište, znači da se od tada ništa posebno nije promenilo. Mogu da shvatim da drvari (koji ovde najčešće prolaze), lovci pa i planinari ožedne, da postoji potreba da se rezervoar traktora dopuni uljem, ali zar sve prazne plastične flaše, kante, kese, baloni moraju da se tu i ostave? Zar je toliko teško da se ponesu do prvog sela i tamo bace u kantu? Ovako, pošto ima nekoliko skretanja i račvanja, bar po velikoj količini otpadaka znate da ste na pravom putu:

Neke lepše stvari na stazi ostaju u senci naše nekulture:

Oko 40 minuta nakon skretanja na šumski put ili stazu, prošao sam mesto gde se sa leve strane njemu priključuje drugi put, koji dolazi iz pravca Resnika. Odavde kreću markacije, ali treba imati na umu da njihov krajnji cilj nije pećina Pripor već Golemi vrh na Suvoj planini (1535 m), do koga sam ja svojevremeno dolazio sa suprotne, južne strane i prevoja Divljačka (između Bogdanovca i Štrbovca):

Radom drvoseča izgled ovog kraja se malo izmenio u odnosu na stanje kakvo ja poznajem od pre pet godina, ali i u odnosu na Sašin trek. Toga sam postao svestan tek u povratku. Naime, ispostavilo se da sam ubrzo, nakon mesta sa zadnjih slika, propustio da produžim pravo, prateći trek, već sam skrenuo isuviše desno (onako kako me vodio glavni put) i krenuo prema lokalnom vrhu koji se naziva Tulumovo (1065 m). To sam primetio, ali sam smatrao da između staze kojom se krećem i one na Sašinom treku postoji nepoklapanje. U početku tome nisam pridavao veći značaj. Međutim, kako je vreme prolazilo, ja sam primetio da se sve više udaljavam od Sašine staze (500-600 m) pa sam počeo i malo više da brinem. Pouzdani znak da sam ,,promašio stazu'' bio je taj što sam prolazio kroz mesta koja mi od ranije nisu bila poznata:

Na mestu na zadnjoj fotografiji već sam bio frustriran zbog toga. Šumski put je nastavljao desno, u sasvim suprotnom pravcu od onog koji je meni bio potreban. Nisam bio daleko od pećine, ali ju je bilo potrebno pronaći jer sam očigledno izgubio pravi put. Odlučio sam da skrenem levo i krenem kroz bukovu šumu, u pravcu pećine čiji sam položaj video na ekranu svog mobilnog u vidu crvene tačke kojom se završavao Sašin trek. Osim toga, znao sam da je Saša svojevremeno završnu deonicu do same pećine, kroz šumu, obeležio svojom improvizovanom markacijom (što mi je pre pet godina ulilo sigurnost i na kraju me odvelo do cilja), ali sada sam na tu deonicu dolazio pod pravim uglom. Plašio sam se da je ne prođem, ne primetivši markacije, ili da odem isuviše visoko, iznad pećine. Svašta mi je tada prolazilo kroz glavu:

Tumarao sam kroz šumu, ali Sašine markacije na bukovim stablima nije bilo. Kada je samo falilo da lociram mali otvor pećine na teškom i jednoličnom kamenitom i glavičastom terenu, počela je da pada magla. Znao sam da ću, ako vrlo brzo ne nađem ono što tražim, i ne krenem nazad ka Bežištu, biti u velikom problemu. A onda mi se osmehnula planinarska sreća... Najpre sam video crvenu tačku na kori drveta, a potom i Sašinu markaciju koju sam poznavao. Ispostavilo se da sam bio udaljen od pećine nekoliko desetina metara i da je Sašin trek odličan:

Od polaska iz Bežišta prošlo je 1h 50 min (predviđao sam najviše sat i po vremena :)) i ja sam se našao pored horizontalnog otvora pećine Pripor, kojoj sam posvetio jednu priču u svojoj drugoj knjizi (,,Od Daščanog kladenca do Svetog Nikole i od Koma do Mosora''; 2025.). Pošto se 8 m duboka rupa nastavlja na horizontalni kanal dužine oko 200 m (koji pod nagibom, sve dublje, vodi po Sašinim rečima u pravcu Trema - severozapadno od ulaza), reć je o pećini sa horizontalnim ulaznim otvorom, a ne o jami (stručno objašnjenje koje sam pre pet godina dobio od svoje prijateljice Ane Mladenović, doktora geologa i vrsnog speleologa):

Moja procena nadmorske visine za ovo mesto je oko 1070 m. Dužina staze, od skretanja sa puta Bežište - Tri lokve je oko 3.5 km. Iako je moj osećaj da je pećina Pripor ,,visoko gore, pri grebenu Suve planine'') treba da znate da je pomenuti Golemi vrh udaljen vazdušnom linijom od nje oko 2.5 km i da je oko 480 m viši. Ispostavilo se da je meni bilo potrebno više vremena da je pronađem po drugi put, i to iz bližeg Bežišta, nego prvi put - iz malo daljeg Resnika:

Iz otvora i dalje vire improvizovane drvene merdevine koje je Saša sa ekipom niških planinara montirao i postavio još u novembru 2013. godine. Oni koji budu posetili ovo mesto moraju da budu svesni da je rupa prilično duboka, a da su merdevine stare i verovatno istrulele. Oni su svoju akciju ovekovečili i filmom, čiji je autor Mile Stefanović iz Niša:

U februaru 2018. godine Saša je Pripor posetio i sa svojim drugarima iz Planinarsko-speleološkog kluba ,,Dvig'' iz Vladičinog Hana, na čelu sa Nemanjom Milosavljevićem. Tada je odrađeno još detaljnije istraživanje ove pećine. Uživajte:

Evo još par slika mesta gde se nalazi pećina Pripor:

Ja se ovde nisam dugo zadržavao. Krenuo sam nazad, prateći staru i već izbledelu Sašinu markaciju. Zahvaljujući njoj sam izašao, najpre na široku šumsku stazu, a zatim i na put koji vodi u pravcu Bežišta:

Nekih 50 minuta mi je bilo potrebno da se spustim na put, a desetak minuta kasnije sam bio u samom Bežištu:

Trajanje relacije: oko 4.5h

Zahtevnost relacije: teška (4/5)

Karakteristike: pećina na severoistočnim padinama Suve planine za koju zna malo ljudi, a saznanje o njenom postojanju i lokaciji se verovatno prenosilo dugi niz godina ,,s kolena na koleno''; u svakom slučaju - zanimljivo mesto do koga bi prilaznu stazu trebalo obeležiti novom markacijom, a sam lokalitet obezbediti i bolje istražiti

Rizici: ne pokušavajte sami da tražite pećinu Pripor jer je šansa da je pronađete minimalna, zbog njenog specifičnog položaja i karaktera samog terena (udaljenost do najbližih seoskih naselja je oko 4.5 km!); ukoliko se nađete na njenom otvoru, ne pokušavajte da silazite u nju jer je vertikalna jama duboka 8 m, a drvene merdevine su stare i verovatno trule i nebezbedne!