Pirot i pirotski kraj

20jun2026 Top 5 vrhova u pirotskom kraju najtežih za osvajanje

Dok sam pisao ovaj tek u glavi su mi bili i: Litica (vrh na Suvoj planini, opština Gadžin Han), Panica (Vlaška planina), Martinova čuka, Repljanska crkva i Orlov kamen na Staroj planini (zadnja dva u opštini Knjaževac), Midžor iz Toplog Dola, Dupljak iz Crnog vrha (opština Knjaževac), Pleš (Svrljiške planine), čak i Trem. Na kraju je izbor pao na sledeće vrhove, pri čemu oni nisu poređani po težini uspona već po geografskom položaju...

 

1. Golemi stol

Ovo markantno kupasto uzvišenje izdiže se do 1239 m nadmorske visine, na severoistočnom obodu Lužničke kotline i na 7 km udaljenosti vazdušnom linijom od Babušnice. Vidljiv izdaleka, predstavlja simbol Lužnice. Nazivaju ga i Stolski kamik. Interesantno je da nije najviši vrh Stolske planine na kojoj se nalazi - to je Rnjos, 1274 m, 5 km jugoistočno od Golemog stola.

Pošto je na 300-400 m iznad terena koji ga okružuje sa sve četiri strane sveta, kako god krenuli u njegovo osvajanje, treba da znate da uspon nije niti lak niti jednostavan. Postoji nekoliko načina, a najčešće se za polazno mesto bira selo Stol. Krene se dobrim asfaltiranim putem za obližnji Kijevac, a zatim se posle nekih 1.5 km skrene levo, u dolinu Krnje reke. Ona se pruža u pravcu severoistoka, između Golemog i Malog stola (976 m), na kome, po predanju, postoje ostaci latinske crkve. Blizu skretanja, na Krnjoj reci, možete potražiti mali Stolski vodopad. Kada dolinom  Krnje reke zađete potpuno iza masiva Golemog stola, skrenite desno na neki od šumskih puteva, koji će vas polako, ali sigurno, uz jak uspon, odvesti severnom stranom na sam vrh. U gornjoj polovini šumski putevi se pretvaraju u staze kroz bukovu šumu.

Drugi način izlaska na Golemi stol je iz Kijevca (oko 4 km od Stola). Prođe se kroz selo i skrene levo, u dolinu Kijevske ili Leve reke (kako je tamo zovu). Ponovo se prođe kroz lepu dolinu (koja podseća na staroplaninske) i nakon svega pet minuta izađe na čistinu na kojoj se spajaju potoci. Odavde se skreće gore levo i započinje uspon padinama Golemog stola. Ukoliko imate sreće možete naići na neki od šumskih puteva koji vas na sličan način, kao što je prethodno opisan, mogu odvesti do neposredno ispod vrha. Ako ne, uz malo muke, posle probijanja kroz žbunje, paprat i drveće na strmom i nezgodnom terenu, izaći ćete na dobro obeleženu planinarsku stazu koja će vas, oprezno, uz sam greben, dovesti do samog vrha:

Obično uspon na Golemi stol, zavisno od staze i fizičke kondicije, traje 1.5-2.5 h. Najspremniji planinari i alpinisti mogu da se popnu na vrh i sa južne stenovite, strmo odsečene strane, kroz neki od kuloara u koje se ulazi sa puta između Stola i Kijevca. Ja ovaj način nisam isprobavao, ali je moj prijatelj iz Babušnice, Saša Aranđelović, u tome pravi ekspert.

Inače, Golemi stol je sjajan vidikovac, sa koga možete uživati u pogledu na Lužničku kotlinu, planine koje je okružuju (Talambas, Suva planina, Šljivovička planina), kao i na udaljenije planine i planinske vrhove (Ostrozub, Gramada, Ruj, Vlaška planina, Greben). Nekada je na platou na samom vrhu postojao bunar za vodu, ali je vremenom zatrpan i više se ne može pronaći.

 

2. Beženište (planina Greben)

Planinari obično osvajanje najvišeg vrha Greben planine (1338 m) opisuju sa hodom ,,po oštrici noža'', što kretanje poslednjih par kilometara po samom planinskom grebenu, pravom kozjom stazom, sigurno i jeste. Ovo je jedna od najatraktivnijih planinarskih akcija u pirotskom kraju i dokaz da vrhovi najteži za osvajanje ne moraju da budu i najviši.

Inače, Greben je kraška planina koja se nalazi na teritoriji opštine Dimitrovgrad. U našoj zemlji se pruža u dužini od 12 km, od granice sa Bugarskom na jugoistoku do Vlaške planine na severozapadu (sa kojom formira prelepi kanjon Jerme). To je bezvodna i teško prohodna planina, a njen najviši deo (na kome se nalazi i Beženište) lako je prepoznatljiv iz Pirotske kotline i oblikom podseća na otvorenu školjku ili leđa nekog dinosaurusa.

Obično uspon na Beženište kreće sa severne strane - iz Dragovite, dimitrovgradskog sela na 860 m nadmorske visine. Udaljena je oko 5 km od Poganova i 8 km od skretanja sa glavnog puta koji Pirot i Dimitrovgrad povezuje sa Poganovskim manastirom i Zvonačkom Banjom. Moguć je uspon i sa zapadne odnosno južne strane, iz sela Trnski Odorovci, ali je taj način teži i treba savladati veću visinsku razliku.

Sa platoa ispred nekadašnje škole u Dragoviti treba putem u pravcu jugoistoka stići do prevoja na oko 1100 m nadmorske visine, koji razdvaja vrh Izvorsku glavu (1202 m) od najvišeg dela planine Greben. Na ovaj prevoj dolaze i oni koji su uspon započeli iz Trnskih Odorovaca, odnosno Manastira Sveti Jovan. Tu počinje najuzbudljiviji deo relacije, a treba pratiti markacije koje su, zbog prirode terena, neobično gusto raspoređene. Stalno se prelazi s jedne na drugu stranu masiva, a pred samim vrhom neretko vam je leva noga na jednoj, a desna na drugoj strani planine Greben! Dodatno, obe strane su vrlo strme i vode u ponor dubok nekoliko stotina metara.

Uspon od Dragovite uslovno traje dva sata. Kada stignete na sam vrh i bezbedno se smestite u neko udubljenje u steni, pogled je teško opisati rečima: dolina Jerme, Asenovo kale, Ruj, Vlaška planina, Vidlič, Stara planina... Poseban doživljaj je kada ste na vrhu iznad pojasa magle (do nekih 900-1000 m nadmorske visine). Ja sam u decembru 2015. godine u takvim uslovima imao osećaj da se nalazim na nekom udaljenom pustom ostrvu:

 

3. Srebrna glava

Predstavlja najistočniju tačku Srbije. To je dalek i teško pristupačan vrh na Staroj planini, koji je svoje ime navodno dobio po rudniku srebra koji se u rimsko doba nalazio u njegovoj okolini. Dugo je, u drugoj polovini XX veka, predstavljao neku vrstu ,,zabranjene zone'' i na njega su mogli samo retki planinari, sa dozvolama za kretanje u pograničnom području, do kojih se dolazilo vrlo teško.

Mesto odakle počinju svi usponi na Srebrnu glavu jeste najsevernije dimitrovgradsko selo Senokos. U njemu postoji i planinarski dom. Postoji nekoliko načina, ali slično ostalim vrhovima u ovom članku, nijedan nije lak i računajte da ćete na uspon na Srebrnu glavu ,,potrošiti'' minimum 4-5 sati. Ja sam isprobao sve pa ću ih poređati od (po mom mišljenju) najlakšeg do najtežeg, mada ponavljam - lak i jednostavan uspon na Srebrnu glavu ne postoji! Naravno, možete kombinovati načine koje navodim, pa neki od njih koristiti za uspon, a drugi za povratak u Senokos. Izbor je vaš.

Najbolje je iz Senokosa krenuti na sever, dolinom Vodeničke reke (u njenom gornjem delu se nalaze poznati vodopadi Skok, Dvojni vodopad i Ivkov vir). Nakon jednog kilometra iz centra sela skreće se desno, na šumski put, koji vodi u pravcu vrha uz konstantan uspon i prolazi nedaleko od pećine Sveta voda (obeleženo skretanje na stazu). Prolazi se prelep kraj koji se zove Boljevsko letniće, a kome posebnu lepotu daje šuma breze. Zatim se skreće pod pravim uglom levo, probija šumski pojas i dolazi do jednog izuzetnog mesta koje podseća na Stounhendž u Engleskoj. To je Subegov kamik (oko 1700 m nadmorske visine) sa velikim kamenim blokovima poređanim u luk dužine oko 600 m. Odavde produžava put koji sa leve strane obilazi Crni vrh (1831 m), a koji vam sve vreme zaklanja pogled na Srebrnu glavu. Do nje će vam trebati nekih sat i po, a vrhu se prilazi sa južne ili zapadne strane.

Drugi način podrazumeva da krenete iz sela istim onim putem uz Vodeničku reku, ali da ne skrenete za Boljevsko letniće već produžite pravo, pređete mostić na rečici, prođete mesto Marina česma i skretanje za pomenute vodopade. Pratite put koji se krivudavo penje kroz kraj koji se zove Javorov rid i nalik je, zbog breza, Boljevskom letniću. U gustoj bukovoj šumi, na oko 8 km od Senokosa i na 1450 m nadmorske visine, nalazi se baza šumara u mestu Prelesje. Odatle se izlazi na graničnu liniju, severoistočno od vrha Pregrada (1680 m) i nastavlja patrolnom stazom na istok, u pravcu Srebrne glave (oko 5 km). Na ovoj trasi sam video najveći broj divljih malina u svom životu.

Poslednji način koji ću ukratko opisati najmanje preporučujem za uspon, a više za povratak sa Srebrne glave. Razlikuje se od prva dva jer se iz centra sela ide na istok, pored seoske crkve i uz dolinu druge reke koja se zove Grdeščica. Na oko 1.5 km od sela skreće se levo i počinje dug uspon uz Karibanjsko brdo. Trebaće vam sigurno tri sata da izađete na granicu sa Bugarskom, oko 3 km južno od Srebrne glave. Tamo se nalaze Grlin kladenac i napuštena srpska karaula iz vremena Kraljevine Jugoslavije. Završni uspon do cilja, patrolnom stazom, predstavlja pravo zadovoljstvo. S desne strane, u Bugarskoj, pruža se duboka dolina Visočice, a iza nje, na udaljenosti od oko 4 km vazdušnom linijom je prelepi bugarski vrh Kom (2016 m). Karakterističnog je piramidalnog oblika i pogled na njega je jedno od glavnih obeležja uspona na Srebrnu glavu.

 

4. Kopren i Tri čuke

To su vrhovi visine preko 1900 m (Kopren - 1963, Tri čuke - 1933) na pograničnom i glavnom grebenu Stare planine. Međusobno su udaljeni oko 3.5 km, mogu se obići u okviru jedne planinarske relacije pa ih zbog toga zajedno i predstavljam. Uz Vražju glavu (1934 m), Golemu čuku (1967 m) i Martinovu čuku (2011 m) predstavljaju predstavljaju vrhove koji su najdalji od naseljenih mesta i do kojih je najteže doći. Ali, istovremeno, kao takvi, magnet su za planinare iz cele Srbije i susedne Bugarske. Tome doprinose i brojne prirodne atrakcije u njihovom okruženju i podnožju: Arbinje, vodopad Tri kladenca, Veliki Koprenski vodopad, Šošina vunija itd.

Kopren je sa bugarske strane strmo odsečen, tako da se završni uspon obavlja sa zapadne ili južne strane, tačnije sa Koprenskog platoa, visoravni koja se nalazi na 1850-1900 m nadmorske visine. Na njemu se nalaze izvorišta Dojkinačke reke (Tri kladenca, iznad istoimenog vodopada u Arbinju) i Dabidžinog potoka (sastavnica Jelovičke reke na kojoj se u podnožju Koprenskog platoa nalazi grandiozni Veliki Koprenski vodopad). Taj završni uspon je lagan, štaviše predstavlja veliko zadovoljstvo pre izlaska na vrh sa koga se pruža fenomenalan pogled na teritoriju Bugarske i obližnje Tri čuke, ali je problem popeti se na Koprenski plato...

Najlakše je poći iz sela Dojkinci obeleženom planinarskom stazom, posetiti Ponor (velika atrakcija na Staroj planini!), proći raskrsnicu planininskih puteva u mestu Klisura (1550 m) i pored vrha Stražna čuka (1772 m, najlepši pogled na Kopren), a zatim putem prosečenim kroz gustu kleku s desne strane zaobići Mali Kopren (1935 m). Meni je za savladavanje ove staze, dužine 14 km, potrebno 4-4.5 h. Relacija se može skratiti ako iz Dojkinaca ne idete na Ponor, već vozilom produžite uz Dojkinačku reku (oko 3.5 km) do mesta Sinošćir (980 m nadmorske visine). Pravo se produžava za vodopad Tupavicu i Arbinje, a vi skrećete desno. Krivudav put dužine 6-6.5 km vodi na Klisuru.

Drugi, još atraktivniji način je da na Koprenski plato izađete strmim usponom uz tzv. Masnu banderu, kratku, ali napornu stazu koja polazi kod vodopada Tri kladenca u izvorišnom delu Dojkinačke reke. Oko 200 m visinske razlike, minimum sat vremena veranja, ponekad i četvoronoške, česte pauze da se dođe do daha - zagarantovani su na ovoj deonici sa sjajnim pogledom na Tri čuke. Postoji i staza kojom se može na Koprenski plato i izvorište Dojkinačke reke uz sam potok iznad vodopada Tri kladenca. Ja njome nisam išao, znam da je teška i opasna i obično je planinari koriste za silazak.

Na Kopren se išlo i uz dolinu Jelovičke reke, odnosno Dabidžinog potoka, sa polaskom iz Jelovice i Širokih luka, prolaskom preko pograničnog mesta Kaca-kamen i uz obilazak Velikog Koprenskog vodopada (zvanično najveći i najviši vodopad u Srbiji!). Dragani, Čupiću i meni je ova avantura potrajala oko šest sati, a sam uspon desno od Velikog Koprenskog vodopada - ,,svega'' sat vremena:

Tri čuke se nalaze između Vražje glave i Koprena i do njih se obično dolazi iz Arbinja i sa prevoja Beleđe (oko 1700 m, razvođe slivova Dojkinačke i Toplodolske reke). Najbolje je da organizujete prevoz iz Dojkinaca do mesta Ladna voda, na kraju Arbinja (oko 13 km), gde se desno ide za pomenuti vodopad Tri kladenca, a levo za Beleđe kroz Belčin dol. Sa puta kroz Belčin dol može se direktno, najkraćim putem do prve, najzapadnije čuke. Malo duža varijanta podrazumeva izlazak na Beleđe, uspon na Vražju glavu i laganu grebensku stazu do Tri čuke (oko 2.5 km), uz prolazak pored mesta Pavlov krst i pored ostataka stare napuštene karaule Deanica. Postoje i planinarske staze koje od vodopada Tri kladenca vode direktno do Tri čuke, ali ih koristite samo u društvu pouzdanog vodiča i čoveka koji dobro poznaje ovaj kraj, koji se naziva Međa (ili Medža) planina.

Po mom mišljenju, najlepša je prva, najzapadnija od tri čuke, iako sam uspon na nju nije uopšte lak. U poređenju sa ostalima, njen vrh je zaravnjen i idealna je za odmor i uživanje u lepom pogledu. Kada dođete do druge čuke u nizu, onda shvatite da u stvari postoje četiri čuke i da su druga i treća praktično spojene. One su i najviše i tu je postavljena ploča sa oznakom vrha i visine na bugarskom jeziku. Zadnja čuka u nizu (najistočnija) je najatraktivnija - okomita je i navaljena na bugarskku stranu, a njeno obilaženje zahteva napor i oprez. Ukoliko želite da od nje produžite na Kopren i da vrhove iz ovog članka obiđete u jednom danu, trebaće vam minimum dva sata. Staza je izuzetno zahtevna, velike stene i kamene formacije otežavaju kretanje, a savladava se i niz od nekoliko strmih spustova i uspona do Koprenskog platoa. Staza vodi uz samu srpsko-bugarsku granicu:

 

5. Zeleni vrh (Svrljiške planine)

Na najviši vrh (1334 m), pomalo od planinara nepravedno zapostavljenih Svrljiških planina, može se iz različitih pravaca. Obično se za početak uspona biraju belopalanačka sela Dolac i Krupac ili svrljiško selo Lozan, sa suprotne, severne strane. Najteža je grebenska varijanta, koja vodi deonicom Niške transverzale, preko vrhova Gradac, Pleš, Golubinjak, Zanovački i Goli vrh, mada ni uspon iz podnožja nije mnogo lakši jer se savladava visinska razlika od 1000-1100 m (iz Krupca i Dolca), odnosno 800 m (iz Lozana). Uz to, početne deonice uspona sa južne strane (iznad sela Dolac ili Krupac) su vrlo zahtevne, a u povratku sa vrha znaju da budu jako nezgodne (strme i uske kamene staze, sipar).

Uspon na Zeleni vrh iz Dolca, preko mesta Draga, nisam isprobavao, ali jesam onaj iz Krupca i to stazom koja polazi sa lepog Krupačkog vrela. Prvi deo te staze je izuzetno lep i vodi kroz kuloar severno od sela. Posebnu atrakciju predstavljaju metalne merdevine, kojima se savladava jedno problematično mesto, a do kojih se dolazi posle pola sata hoda od sela. Nastavlja se šumskom stazom kroz dolinu (do koje se može doći i starom stazom koja iz centra Krupca vodi naviše u pravcu istoka, a zatim iznad sela i mesta zvanog ,,Kota 570'' skreće na sever).

Na nekih 900 m nadmorske visine kreće treći i najteži deo staze do Zelenog vrha. Ovde se sa leve strane priključuje staza iz sela Dolac. Počinje strm i naporan uspon po teškom, kamenitom terenu. Iskusni planinari će ovde napraviti paralelu sa usponom na Suvu planinu njenom južnom stranom. Trajanje uspona uz južne padine Zelenog vrha traje oko 1.5 h. Vodite računa da je kvalitet markacije mnogo bolji u donjem delu staze, nego u ovom gornjem i da će vam možda biti potrebna pomoć navigacije kako ne bi ste ,,promašili'' Zeleni vrh na jednoličnom kraškom terenu. Ovo nije nikakav markantni vrh, a pogled sa njega praktično postoji samo na južnu stranu, u pravcu Suve planine, Belopapalanačke kotline i Šljivovičkog visa. Uzmite u obzir i da su Svrljiške planine suve i da na čitavoj stazi nema nijednog izvora sa vodom za piće.

Još teža varijanta je uspon sa severne strane, iz sela Lozan u opštini Svrljig. Najpre se ide relativno dobrim putem do mesta Bara (oko 7 km od sela). Ovde se na nadmorskoj visini od 1020 m nalaze koliba sa ograđenim prostorom za životinje, spomen-česma i planinska kućica. Sa leve strane, gore, je Crni vrh (1270 m), a Zeleni vrh je desno, ali je zaklonjen i ne može se videti. Staza do njega uopšte ne postoji, već sami birate pravac kretanja, služeći se mapom, navigacijom i iskustvom iz kretanja po izuzetno teškom i nepreglednom terenu. Karakterišu ga široke i duboke vrtače i gusta vegetacija, a posebno činjenica da je ovde pre nekih 15-20 godina besneo šumski požar. U takvim uslovima, jednim od najtežih koje sam doživeo tokom svoje bogate planinarske karijere, Milanu, Darku i meni je trebalo skoro četiri sata iz Lozana, odnosno dva sata od mesta Bara, da izađemo na Zeleni vrh: