Pirot i pirotski kraj

5apr2026 Zeleni vrh iz belopalanačkog Krupca

Niški planinari često kao polazno mesto za osvajanje Zelenog vrha biraju i obližnje selo Dolac. Na cilj se može i sa zapadne strane, grebenom Svrljiških planina počev od atraktivnog vrha Pleš. Taj način osvajanja Zelenog vrha verovatno je i najteži. Nas su privukle fotografije i priče planinara koji su na uspon kretali iz Krupca. Ovo selo je udaljeno od Bele Palanke oko 13 km i oko 40 km od Pirota. Nalazi se na 250 m nadmorske visine pa do Zelenog vrha treba savladati oko 1080 m visinske razlike na relativno malom rastojanju (oko 4.5 km). To čini ovu planinarsku relaciju veoma zahtevnom i predodređenom samo za najspremnije planinare.

Stara staza za uspon na Zeleni vrh iz Krupca polazi od velike napuštene zgrade seoskog zadružnog doma i spomen-parka. Mi smo je koristili u povratku.

Nova staza kreće nekih 300 m dalje od centra sela (u kome je i lepa zgrada nekadašnje škole, pretvorena u izviđački dom), i tik pored ograde zaštićenog područja Krupačkog vrela. Ovo je jedno od najjačih kraških vrela u ovom delu Srbije, koje vodom snabdeva i grad Niš. O njegovoj izdašnosti najbolje svedoči brza i bistra rečica koja se nakon svega 300 m toka uliva u Nišavu:

Oni koji su osmislili i uredili novu stazu predvideli su da se ona pređe za tri i po sata. Nama je trebalo više - skoro četiri i po, ali uz duže pauze i uživanje u prirodi, proleću i pogledu na okolinu.

 

I pored velike želje da svojim prijateljima pokažem prelepo Krupačko vrelo iz neposredne blizine (zovu ga i ,,Modro oko’’), to nije bilo moguće. Radnik obezbeđenja nas je informisao da je pristup vrelu strogo zabranjen. Mogli smo malčice da vidimo njegove obrise sa udaljenosti od nekih 50 m, nakon skretanja na samu stazu. Bolji pogled nam je onemogućila magla, koja je tog jutra bila prekrila Belopalanačku kotlinu i dolinu Nišave. Interesantno je da sam ja Krupačko vrelo posmatrao sa Milanom Jovanovićem u januaru 2020. godine i to sa mosta iznad njega, uz dozvolu tada dežurnog radnika obezbeđenja (bilo je zabranjeno fotografisanje!), i da smo tada, nakon dužeg sušnog perioda, tamo mogli da vidimo ogromnu duboku rupu, nalik na jamu, bez kapi vode. Korito nizvodno od vrela tada je bilo maltene suvo…

Novu stazu bih mogao da podelim na tri dela. Prvi je prolaz kroz kuloar, kanjon ili klanac severno od sela i Krupačkog vrela i taj deo staze je ubedljivo najlepši. Drugi deo počinje izlaskom iz kuloara i nastavlja šumskom stazom kroz dolinu, sve do podnožja gde kreće završni uspon. Treći deo staze do Zelenog vrha je strm i naporan uspon do krajnjeg cilja. Ako izuzmemo rastojanje koje se prelazi i fizički napor koji je potreban da se savlada treći, najteži deo staze, onda možemo da kažemo da se dve najproblematičnije tačke ove planinarske relacije nalaze u njenom prvom, kanjonskom delu. Druga po redu je ,,rešena'' postavljanjem metalnih stepenica, ali prva nije. Na nju se nailazi svega pet minuta nakon obilaženja Krupačkog vrela. Čini je strma i klizava stena dužine 10-15 m. Ovu prepreku smo uspešno savladali i ušli u kuloar:

Posle uspešno savladane prve prepreke, sve je mnogo lakše. Staza kroz kuloar strmih i visokih stranica, sa kamenjem obraslim mahovinom, najjednostavnije rečeno je prelepa. Na pojedinim mestima imate osećaj da se krećete kroz tunel. Dužina ovog dela staze je oko 1.5 km i odlično je markiran. Podseća na početni deo staze kojom se od Ćirinog prolaza u Sićevačkoj klisuri (ili Gradištanskom kanjonu) ide za selo Gradište:

Dvadesetak minuta nakon savladavanja prve teške prepreke, stigli smo do mesta na kome se nalazi ona druga. Niz okomitu liticu verovatno se u prošlosti obrušavao vodopad, jer je naša pretpostavka da je sada suvim kanjonom nekada proticao potok po imenu Mrtvina (tako je označeno u topografskoj karti). U toku 2025. godine grupa niških planinara, predvođena Vojkanom Komadinićem, ovde je postavila metalne stepenice. Na taj način su prolazak kroz kuloar učinili mogućim mnogo većem broju planinara, a time su i značajno podigli atraktivnost same staze. Hvala im na tome!

Po izlasku na vrh stepenica prolazi se kroz kratak i verovatno najuži deo kuloara. Dalje je staza nešto ravnija, sa manjim porastom visine, a strane kuloara su blaže pa i on sam postaje širi:

Taj deo staze je s punim pravom u konkurenciji za najlepši:

Oko 1h 25 min od polaska, ili 30-ak minuta nakon savladavanja stepenica, izlazi se iz kuloara. Sa desne strane se priključuje staza koju su planinari ranije koristili za osvajanje Zelenog vrha iz pravca Krupca, a mi ćemo njome krenuti u povratku:

Tu u dolini je puno posečenog drveća. Treba produžiti bez promene pravca nekih 150-200 m i dobro otvoriti oči. Na to su mi svi koji su prolazili ovom stazom skrenuli maksimalnu pažnju. Možda i ključno mesto na putu do Zelenog vrha. Naime, šumski put produžava pravo i kasnije povija desno (u tzv. Banjin dol), ali mi smo morali da uočimo jedno neugledno skretanje na suprotnu, levu stranu. Šteta što nije bolje označeno. Tek je pojava markacije nakon desetak pređenih metara potvrdila da smo na dobrom pravcu:

Tipična šumska staza produžava uz dolinu, u pravcu severa. Povremeno izlazi na omanje proplanke, koje su kao po pravilu ,,preorale'' divlje svinje u potrazi za hranom:

Na jednom mestu staza se odvaja od korita nekadašnjeg potoka i vodi visoko gore, uz desnu stranu doline (gledano u pravcu kretanja):

Na jednom mestu je prvi pravi vidikovac, sa lepim pogledom na jug i Suvu planinu. Mi smo ovo mesto iskoristili za nešto duži odmor:

Samo 10 minuta dalje od ovog mesta dolazi se do još jedne važne ,,raskrsnice'' planinarskih staza. Nalazi se na nekih 900 m nadmorske visine. Ovde se na terenu prekrivenim žbunjem ,,srećete'' sa stazom koja dolazi iz pravca Dolca (kroz dolinu zvanu Draga) i birate da li ćete na Zeleni vrh strmim usponom uz kamenjar ili nešto dužom stazom koja zaobilazi taj kamenjar i samom vrhu prilazi sa druge strane. Kao i prethodno važno skretanje, i ovo mesto nije najjasnije obeleženo. Mi smo izabrali uspon uz kamenjar (pravo naviše, tzv. Lalinom padinom), a sa Zelenog vrha smo se vratili stazom koja na ovo mesto dolazi iz pravca istoka.

Započeo je završni, treći deo staze. Vrlo je naporan i zahtevan jer je teren kamenit i vrlo težak. Podsetio me na uspon na Liticu iz Velikog Krčimira (na Suvoj planini) i na izlazak na vrh koji se zove Kovina (iz sela Gornji Rinj u istočnijem delu Svrljiških planina). Nama je odavde za uspon na vrh trebalo oko sat i po vremena. Morali smo da se krećemo cik-cak linijom kako bi što bolje savladali strminu i naravno, da pravimo brojne kratke pauze. Ono što nije dobro - markacije ubrzo prestaju i nema ih uopšte u gornjem delu staze, sve do samog vrha, za razliku od druge staze koju smo koristili u povratku i koja je dobro obeležena. Dok smo se penjali otvarao nam se pogled na okolinu. Najpre smo mogli da vidimo pomenutu dolinu Draga, koja vodi u pravcu sela Dolac. U nekom momentu su se pojavili Šljivovički vis, Mosor, Kusača, Gradac, Seličevica, grad Niš...

U jednom delu smo morali da prođemo kroz šumarak, gazeći veliko kamenje. U vrtači iznad njega smo primetili i ostatke neke stare pojate:

Poslednji napor i završni uspon na Zeleni vrh smo obavili po travi bez kamenja i po mnogo mekšem terenu. Sam Zeleni vrh nije uopšte izrazit, niti markantan, tako da je neophodno praćenje navigacije na mobilnom telefonu da bi se do njega došlo uz što manje napora. Pri samom vrhu otvara se pogled na istok, u pravcu najvišeg dela Stare planine pod snegom:

Kada sam poslednji put bio ovde, pre šest i po godina, prethodio je vrlo naporan uspon, a zatim je usledio možda i još naporniji spust u selo Lozan. Zbog toga sam izlazak na najviši vrh Svrljiških planina doživeo kao Draganin, Bocetov i moj veliki zajednički uspeh. Uostalom, mnogo je teže popeti se ovde nego recimo na 800 m viši Midžor:

Odmarali smo punih 45 minuta. Čekao nas je dug i naporan povratak u Krupac. Prateći markaciju i trek na mobilnom telefonu, za malo više od sat vremena smo se spustili do onog raskršća u žbunju, gde sa zapada dolazi staza iz sela Dolac. Ovaj deo staze ima oblik slova ,,L'' i kao što sam napomenuo - obilazi veliki kamenjar sa istočne strane, ali je duži i obeležen planinarskom markacijom:

Srednji deo staze, do ključnog raskršća u dolini sa posečenim drvećem, savladali smo za 50 minuta, istom trasom kao i u dolasku:

Odavde smo krenuli levo, na dužu stazu do Krupca, koja obilazi kuloar iznad Krupačkog vrela sa njegove istočne strane:

Gornji deo ove staze je veoma lep. Njegovo obeležje je lep pogled na dolinu Nišave nizvodno od Krupca, prema naselju Dolac, na obližnja sela (Crvena Reka, Crveni Breg, Tamnjanica, Leskovik, Crnče) i na plantažu lavande iznad Tamnjanice. Podrazumeva se fantastičan pogled na greben Suve planine:

U svom nižem delu staza kružeći obilazi velike stene iznad Krupca i vidikovac koji se nalazi na njima i naziva ,,Kota 570''. Ovaj deo staze nam je veoma teško pao, zbog umora, podnevne vrućine, sitnog kamenja i sipara koji je ,,smrt za noge i kolena''. Lep je pogled na MHE ,,Tamnjanica'', uzvodno od Krupca. Spust me podsetio na silazak sa Višegrada u selo Sićevo:

Posle 3h 10 min od polaska sa Zelenog vrha našli smo se kod zadružnog i izviđačkog doma u Krupcu. Nezaboravna akcija!

Trajanje relacije: oko 10h

Zahtevnost relacije: veoma teška (5/5)

Karakteristike: vrhunska i prava avanturistička planinarska staza koja polazi sa Krupačkog vrela na 250 m nadmorske visine i izlazi na Zeleni vrh (1334 m), najviši na nedovoljno posećenim i nepravedno potcenjenim Svrljiškim planinama; prolaz kroz prelepi kuloar iznad vrela i nezaboravan uspon uz južne padine Zelenog vrha; par mogućnosti da se relacija u povratku organizuje kao kružna; prelep pogled na okolinu, posebno u pravcu juga, jugoistoka i jugozapada

Rizici: savladavanje stene na samom ulazu u kuloar, iznad Krupačkog vrela; atraktivne i već čuvene stepenice u samom kuloaru; jak i nezgodan završni uspon na Zeleni vrh preko kamenjara; postoji par skretanja ili ,,raskršća'', koja predstavljaju ključna mesta na samoj relaciji i gde treba obratiti maksimalnu pažnju jer nisu dovoljno dobro obeležena; postoje delovi staze koji uopšte nisu markirani ili je markacija stara i izbledela (posebno u gornjem delu, pred vrh); vrlo nezgodan spust u Krupac obilaznom stazom; kraj je pust i velika je verovatnoća da tokom akcije nećete sresti ama baš nikoga; na deonici od Krupca do Zelenog vrha nema izvora sa vodom za piće!